Početna strana | Aktuelno | Test |  | Anketa  | Linkovi l Kontakt

Prof. dr Pavle Nikolić, član Krunskog Saveta

PARLAMENTARIZAM I USTAVNA MONARHIJA

Polazeći od konstatacije da je parlamentarizam nastao pod okriljem monarhije i da je proces uobličavanja parlamentarnog sistema istovremeno predstavljao i proces preobražavanja (ograničavanja) same monarhije, autor iznosi dve glavne teze. Prvo, za razliku od ranijih vremena, danas se pitanje republike, odnosno monarhije ne posmatra kao pitanje demokratije ili autokratije, jer oba oblika postoje i u demokratskim i autokratskim režimima. Drugo, vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije u Srbiji je danas izraz istorijskog imperativa za uspostavljanje istinske demokratije i za vraćanje srpskoj demokratskoj tradiciji i ustavnosti.

PARLAMENTARIZAM I DEMOKRATIJA

Traganje za najboljim načinom vršenja vlasti u društvu je nesumnjivo večni zadatak koji pred sebe postavljaju mislioci, naučnici i državnici, počev od mislilaca iz antičke Grčke, preko velikana iz "veka svetlosti", do današnjih naučnika i drugih. Svako doba je nalazilo svoja rešenja ovog problema i zastupnike pronađenih sistema i principa vršenja vlasti. To traganje za najboljim modelom nikada nije bilo završeno, a ono to nije ni danas. Tako se i došlo do saznanja i poznate istine da nema najboljeg i najsavršenijeg modela, bar ne onog koji bi odgovarao svim vremenima, svim društvima i svim prilikama. Međutim, isto tako se došlo do istine da su neki oblici vršenja vlasti bolji, demokratskiji, a neki lošiji, manje demokratski, ili sasvim nedemokratski, kao i da neki odgovaraju više jednim, a nekim drugim okolnostima.

1. Ako se u praksi pokazalo da je neposredna demokratija kao celovit sistem pesprovodiva, te da, u suštini, i nije ništa drugo nego jedina teorijska konstrukcija koja je svoje uzore imala u antičkim grčkim gradovima i u malim švajcarskim kantonima i komunama, sprovođenje dosledno zamišljenog i izvedenog predstavničkog sistema je pokazalo da se učešće naroda u vršenju vlasti svodi, praktično, samo na izbor njegovih predstavnika, Ako je, pri tome, preterano reći da je zbog toga predstavnički sistem u svom dosledno izvedenom vidu "apsurdan i nedemokratski", naivno bi bilo i prihvatiti mišljenje Džon Stjuarta Mila da je predstavnički sistem "idealno najbolji oblik vladavine". Kao i mnogo puta u životu uopšte, tako i u ovom slučaju, istina o "najboljem" načinu vršenja vlasti je negde na sredini, pa se i rešenje nalazi u kombinovanju neposredne i predstavpičke demokratije, a to omogućava narodu da jedan deo svoje suverenosti ostvaruje neposredno, a drugi deo posredstvom svojih izabranih predstavnika. Međutim, samo po sebi, to nije značilo niti je moglo da znači uobličavanje jednog kompletnog sistema vlasti. Ostao je problem koji je, više nego drugi, izazivao stalne političke sukobe, ali i žučne teorijske rasprave. To je problem konstituisanja određenog mehanizma odnosa zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Rešavanje tog problema je, međutim, zavisilo prevashodno od političkih interesa i ciljeva, ali su na konstituisanje jednog ili drugog mehanizma uticali i drugi činioci - teorijska opredeljenja, ipostrani izvori, tradicija i dr. U tom pogledu, kao što je poznato, vremenom su se u demokratskim zemljama, odnosno u zemljama koje su se kao takve postepepo izgrađivale, iskristalisala dva, u suštini, oprečna rešenja koja su, iako jedno drugom suprotna, stremila istom cilju - vladi naroda. Tako, jedno rešenje se ogledalo u uspostavljanju ravnoteže vlasti i time vodilo ograničenju vlasti, čime se stvarao osnov za vladu naroda. To je bilo načelo podele vlasti koje se ostvarivalo u vidu parlamentarnog ili predsedničkog sistema. Drugo rešenje se ispoljavalo u mehanizmu u kome se vlast koncentrisala u demokratskom predstavničkom telu i time direktnije obezbeđivao uticaj naroda na vršenje vlasti. To je bilo načelo demokratskog jedinstva vlasti sprovedeno u vidu skupštinskog sistema. Svaki od njih je na odgovarajući način i u konkretnim okolnostima odgovarao zahtevima demokratije i doprinosio njenom ostvarenju.

2. Teorijski govoreći, čini se da nije sporno da je skupštinski sistem, u poređenju sa drugim demokratskim sistemima vlasti bliži bitnim zahtevima demokratije. (a) S obzirom na nemogućnost da se čitav proces vršenja vlasti ostvaruje putem instrumenata neposredne demokratije, logika nameće a praksa traži izlaz u uspostavljanju organa sa širokom predstavničkom osnovom kao sredstvima ostvarivanja suverenosti i volje naroda. Naime, ako suverenost i volja naroda leže u osnovama demokratije, onda je sasvim prihvatljivo mišljenje da je - uz rezervu oblika neposredne demokratije - mehanizam u kome dominantnu poziciju ima demokratsko predstavničko telo, izabrano neposredno od naroda i pod kontrolom naroda i njegovih političkih stranaka, više prikladan demokratiji nego sistem u kome snažnu poziciju imaju organi vlasti koji nisu u takvoj bliskoj vezi sa narodom. To utoliko više, ukoliko se uzme u obzir da su demokratska predstavpička tela, tj. njihovi članovi u većoj meri vezani odgovornošću za narod nego drugi organi, čak i kada su ovi drugi izborni. Osim toga, predstavnička tela su organi koji se ne mogu birokratizovati, kao što je to slučaj sa drugim organima. Takođe, demokratska predstavnička tela su po samoj svojoj strukturi neuporedivo pogodnija, ukoliko nisu - u poređenju sa drugim organima - i jedino pogodna da budu predstavništvo svih ili, bar, različitih društvenih grupa (slojeva, klasa i sl.), tj. naroda kao celine, i time da budu instrument njihovog uticaja na vršenje vlasti. Pri tome, naveden stav o dominantnoj poziciji demokratskog predstavničkog tela automatski znači i stav o slaboj i podređenoj egzekutivi koja, u poređenju sa demokratskim predstavničkim telom, kako je gore rečeno, ne može izdržati konkurenciju u pogledu demokratskog karaktera. (b) Međutim, skupštinski sistem je u praksi doživeo višestruki neuspeh, pa se do danas, uprkos svojoj demokratskoj prirodi i prikladnosti za demokratiju, nije mogao afirmisati kao upotrebljivo rešenje problema odnosa zakonodavne, izvršne i sudske vlasti niti kao mehanizam vlasti koji doprinosi učvršćenju i razvoju demokratije. Neuspeh skupštinskog sistema ogleda se, pre svega, u izuzetno malom broju zemalja u kojima se skupštinski sistem ostvario. Pri tome, u zemljama u kojima je bio uspostavljen nije se (osim u Švajcarskoj) duže održao. Osim toga, zabeleženi su i izvesni neuspeli pokušaji organizovanja skupštinskog sistema. U okviru tih neuspelih pokušaja posebnu pažnju privlače bivše i sadašnje socijalističke države koje su se formalno opredelile za ideju dominantne pozicije predstavničkog tela, ali su celokupnim sistemom, ustavom uspostavljenim, a pogotovo u praksi, od te ideje odstupile, što je i dovelo do debakla skupštinskog sistema u ovim zemljama. Razlozi višestrukog neuspeha skupštinskog sistema su nesumnjivo brojni i različiti (često vezani i za konkretne okolnosti u dotičnoj zemlji), ali osnovni uzrok leži u neuspehu same demokratije u zemljama u kojima je pokušano ili došlo do uspostavljanja skupštinskog sistema. Čitavom svojom konstrukcijom skupštinski sistem, međutim, pretpostavlja demokratiju, a u nizu zemalja o kojima je reč prave demokratije i nije bilo (odsustvo slobodnih izbora i višepartijskog sistema i dr.).

3. Daleko veći broj zemalja opredelio se za drukčiji način funkcionisanja i obezbeđenja demokratije. (a) On se sastojao, kao što je pomenuto, u uspostavljanju ravnoteže vlasti, pa time i ograničenja vlasti. U tome i jeste, kao što je poznato, suština načela podele vlasti koje parlamentarni sistem sprovodi na način koji je, uz manja odstupanja i razlike, prihvatio najveći broj demokratskih država u svetu. Velika ideja Monteskjea "da vlast ne bi mogla da se zloupotrebi, treba da se stvari tako urede da jedna vlast koči drugu vlast", u savremenoj pravnoj teoriji nije izgubila u svojoj aktuelnosti. Ona se formuliše kao zabrana "neposrednog ili posrednog sjedinjavanja zbira kompetencija privezanih za suverenost u rukama istog organa". Inspirisana težnjom razbijanja i onemogućavanja monopola vlasti u rukama ranijih apsolutističkih monarha, a kasnije raznoraznih diktatora u republikama, ova ideja nalazi svoj izraz u ravnoteži vlasti. Ova ravnoteža vlasti je svoju najrasprostranjeniju primenu doživela u parlamentarnom sistemu, a neuporedivo manje u predsedničkom sistemu. Osim u zemlji svog porekla (Sjedinjene Američke Države), predsednički sistem nije doživeo uspeh u praksi. (b) Mehanizam parlamentarnog sistema obezbeđuje ravnotežu vlasti putem saradnje i uzajamne zavisnosti jedne vlasti od druge. Tako se postiže ograničavanje vlasti, te niko i ne poseduje monopol vlasti. Već je time stvoren osnov uz, razume se, mnoge druge faktore, za jedan demokratski proces vršenja vlasti i političkog odlučivanja. Glavne poluge, kao što je poznato, uspostavljanja i održavanja ravnoteže vlasti i njihove saradnje, odnosno uzajamne zavisnosti, su ministarska odgovornost vlade pred parlamentom i poverenje vlade u parlamentu, a zatim i pravo egzekutive da raspušta parlament (u monarhijama i pravo zakonodavne sankcije), premapotpis ministara, solidarna odgovornost ministara i sl. To su glavne poluge parlamentarnog sistema kojima se, uz izvesne druge instrumente (poslanička pitalja i interpelacije, zakonodavna inicijativa vlade, pravo vlade da postavi pitanje poverenja, odnosno da podnese kolektivnu ostavku, mogućnost da ministri budu regrutovani iz redova poslanika itd.), obezbeđuje tzv. teža i protivteža (checks & balances). Poremećaj ove ravnoteže znači izvitoperavanje parlamentarnog sistema. Tome može, između ostalog, naročito da doprinese partijski sistem, a u zavisnosti od toga da li stranka ima jaku većinu u parlamentu i disciplinovano članstvo ili obrnuto, jedna stranka ima slabu većinu, odnosno obrazuje se koalicija stranaka radi formiranja većine u parlamentu.

PARLAMENTARIZAM I USTAVNA MONARHIJA

Istorijski gledano, parlamentarizam je nastao u okrilju monarhije, da bi se znatno kasnije pojavio i kao oblik sistema vlasti u republici. To je, nesumnjivo, posledica suštinske uloge parlamentarnog sistema kao mehanizma koji, kako je već rečeno, kroz uspostavljanje ravnoteže između zakonodavne i izvršne vlasti, ograničava vlast i sprečava njenu monopolizaciju u rukama jedpog organa. Time parlamentarni sistem upravo i ostvaruje svoju demokratsku funkciju.

1. Istorijski koreni parlamentarizma sežu u rani srednji vek i oni jasno ukazuju na začetak njegove funkcije koja će vremenom postati srž parlamentarnog sistema - ograničenje svemoćne vlasti, kao što je već napomenuto, najpre monarha, a mnogo kasnije, u republikama, i drugih nosilaca izvršne vlasti. U Engleskoj, kolevci parlamentarizma, iz feudalne skupštine barona i prelata (Magnum Concilium) razvio se tzv. The Great and model Parliament (u Vestminsteru) godine 1265., kao institucija koja je bila instrumept ograničavanja kraljeve moći. Ako to još nije značilo rađanje pravog parlamentarnog sistema, nesumnjivo je vodilo pretvaranju feudalpe monarhije u ograničenu monarhiju, a odatle do parlamentarne monarhije bio je samo jedan korak. Jačanje, najpre finansijske moći parlamenta, a zatim i sticanje drugih prava (zakonodavnih), s jedne strane, i širenje njegove predstavničke osnove, s druge strane, uz pojavu političke odgovornosti ministara koji su vremenom prestajali da budu "commis" monarha, budući da se formirao običaj da ih kralj uzima iz parlamentarne većine (krajem XVII veka), predstavljalo je, istovremeno, slabljenje monarhove moći, ograničavanje njegove vlasti. Tako se i otvorio put uspostavljanju ravnoteže između parlamenta i kralja koji je bio na čelu izvršne vlasti. Proces nastajanja i uobličavanja parlamentarnog sistema je, tako, predstavljao istovremeno i proces preobražavanja same monarhije (i ne samo u Engleskoj). Od feudalne i apsolutističke došlo se vremenom do ustavne monarhije. Klice ustavne monarhije nalaze se još u ranijem periodu u kome monarh pod pritiskom određenih feudalnih struktura donosi pojedine pravne akte (u Engleskoj počev od Velike povelje o slobodama), ali se tek sa donošenjem prvih ustava može govoriti o nastajanju prave ustavne monarhije (posle Francuske revolucije).

2. Vodeći svoje poreklo iz davnih antičkih vremena, i monarhija i republika (obe su "podjednako stare") su tokom svoje duge istorije imale različita značenja. Međutim, dok je republika oblik vladavine koji se tokom istorije javljao i u autokratskim i u demokratskim režimima (npr. aristokratske i demokratske republike u antičkoj Grčkoj itd.), dotle je monarhija stolećima bila deo autokratskog režima, menjajući različite vidove - počev od robovlasničkih, apsolutističkih, staleških i dr. U vreme stvaranja moderne države, ideali velikih revolucija s kraja XVIII veka vezivali su se za republiku, pa je republika i postala simbol slobode, kao što je monarhija (apsolutistička) bila simbol omraženog autokratskog režima. Međutim, danas se pitanje republike i monarhije, nasuprot rasprostranjenom mišljenju koje je prevashodno izraz inercije u gledanju na ove oblike vladavine, uopšte ne može posmatrati kao pitanje demokratije, odnosno autokratije. Kriterijumi razlikovanja između demokratskog i autokratskog političkog režima danas su drukčiji i ne vezuju se za oblik vladavine. Naime, notorna je činjenica da u modernoj državi, posebno u današnje vreme, republike postoje kako u demokratskim, tako i u zemljama sa izrazito nedemokratskim, tj. autokratskim pa i totalitarnim režimom. Uostalom, sve bivše (i sadašnje) socijalističke države bile su isključivo republike, a republike su bile i pojedine fašističke države. To, s jedne, a s druge strane, monarhija, koja je danas mnogo manje rasprostranjena, javlja se u zemljama sa autokratskim režimom, ali i sa izrazito demokratskim političkim sistemom. U ovim drugim, monarhija se oblikovala kao ustavna parlamentarna monarhija i to je danas preovlađujući oblik monarhije. Javljajući se isključivo u demokratskim zemljama, ustavna parlamentarna monarhija, po prirodi stvari, i ima demokratsko značenje.

3. Opredeljenje za republiku (demokratsku) ili za ustavnu parlamentarnu monarhiju u današnje vreme, uostalom kao i opredeljenje za druge oblike uređenja (federalizam, unitarizam, predsednički sistem, parlamentarni sistem i dr., autonomiju itd.), može da bude uslovljeno i motivisano kako načelnim, teorijskim razlozima, tako i razlozima interesa i praktičnih potreba, odnosno i jednih i drugih istovremeno. Čini se da načelni (teorijski) razlozi danas imaju, unekoliko, manju važnost, s obzirom da i republika (u svojoj demokratskoj formi) i ustavna parlamentarna monarhija pogoduju demokratskom političkom sistemu i svemu onome što demokratija kao politički sistem znači (prava i slobode, višepartijski sistem, slobodni izbori itd.). Prema tome, opredeljenje za ustavnu parlamentarnu monarhiju nikako ne znači diskvalifikaciju (ili degradaciju) republike (u njenoj demokratskoj formi), ali ni obrnuto. S obzirom da se u ovom napisu govori o ustavnoj parlamentarnoj monarhiji, valja ukazati na izvesne vrednosti ovog oblika vladavine koje privlače posebnu pažnju. Prvo, za razliku od drugih oblika monarhije, ustavnu parlamentarnu monarhiju karakteriše pravna (ustavna) ograničenost vlasti monarha utvrđena u samom ustavu (ili u drugim pravnim aktima, putem tradicije i sl., kao što je to slučaj u Engleskoj). Ta pravna ograničenost je našla svoj izraz u sledećoj formuli: "Kralj ne deluje prema svojoj volji, već saglasno pravnom gravilu." U tome i leže garantije protiv mogućnih zloupotreba moći monarha, što nesumnjivo doprinosi stabilnosti sistema i njegovom kontinuiranom funkcionisanju. Drugo, ustavna parlamentarna monarhija nije i ne može da bude režim lične vlasti. Konstrukcija ustavne parlamentarne monarhije nije osnov za personalizaciju vlasti. U njoj, prema jednoj staroj sintagmi, "Kralj vlada, ali ne upravlja" (Tier, 1829), što znači da najveći broj svojih ustavnih ovlašćenja vlasti (tzv. prerogative krune) monarh vrši preko vlade, uz premapotpis predsednika vlade i ministara, koji su, međutim, odgovorni i parlamentu. Treće, po prirodi stvari, monarh je u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji nadstranačka ličnost koja se ne priklanja nijednoj političkoj stranci. On je u odnosu na stranke neutralan, kao što je i izvan stranačkih interesa. To mu omogućava da u čitavom mehanizmu vlasti, iako je u određepom smislu deo, odnosno šef bicefalne egzekutive, ima ulogu arbitra, s obzirom na angažovanost političkih stranaka u vladi i parlamentu. Četvrto, u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji monarh je garant ustavom uspostavljenih odnosa zakonodavne i izvršne vlasti, smene nolitičkih stranaka na vlasti i brana eventualnim negativnim efektima ove smene u izbornim ciklusima, naročito u uslovima nedovoljno razvijene političke kulture i odsustva demokratske tradidžije. U stvari, kao simbol države i nacije, monarh je "čuvar ustava" (Keith), a time i kontinuiranog ostvarivanja ustavnog poretka i ustavom uspostavljenog demokratskog političkog sistema. Iako su navedene vrednosti ustavne parlamentarne monarhije očigledne, ipak je neumeren zaključak koji je izveo jedan pisac: "...Posmatrana a priori i apstraktno, ustavna monarhija, daleko da bude prelazno stanje ka jednom savršenijem režimu, nasuprot je jedna veštija politička kombinacija, ingenioznija nego sama republika" (O. Orban). Međutim, navedene vrednosti, uz postojanje odgovarajućih konkretnih okolnosti, potreba i interesa, i te kako mogu biti valjan razlog za opredeljenje za ustavnu parlamentarnu monarhiju. Primer Srbije danas to na očigledan i uverljiv način pokazuje.

SRBIJA DANAS I USTAVNA PARLAMENTARNA MONARHIJA

Vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije u Srbiji danas je izraz istorijskog imperativa za uspostavljanje istinske demokratije i za vraćanje srpskoj demokratskoj tradiciji i demokratskoj ustavnosti.

1. Razlozi koji leže u temeljima pomenutog imperativa su višestruki. Njih treba tražiti u pogubnim posledicama skoro poluvekovnog postojanja komunističkog režima u tzv. drugoj Jugoslaviji, u karakteru postojećeg političkog sistema u Srbiji i njegovoj nesposobnosti da zemlju izvuče iz kataklizme u koju ona sve više tone, kao i u nelegitimnosti ukidanja monarhije po završetku Drugog svetskog rata, s jedne, a s druge strane u srpskoj tradiciji i, razume se, u samim vrednostima ustavne parlamentarne monarhije i njenoj prikladnosti za uslove i prilike koji vladaju u Srbiji. (a) Iskustvo Srbije i srpskog naroda sa republikanskim oblikom vladavine je apsolutno negativno. Nasilno ukidanje monarhije i proklamovanje republike bilo je u sklopu uspostavljanja novog režima (1945), kao što je dalje postojanje republike bilo vezano za postojanje tog istog režima i, posle njega, novouspostavljenog postkomunističkog režima. Ostavljajući po strani ekonomske, moralne i druge aspekte osiromašavanja i pada Srbije u proteklom periodu, destrukcija Srbije je naročito izvedena na nacionalnom i državnopravnom planu. U režimu koji je vladao blizu pedeset godina Srbija je izgubila svoju dugovečnu državnost, svoju demokratsku tradiciju i visoko razvijenu ustavnost. Srpski narod je u veštački skrojenim federalnim jedinicama i njihovim nametnutim granicama razjedinjen te, praktično, i izgubio svoju nacionalnu celovitost. Osnivanjem pokrajina, a naročito njihovom transformacijom 1971-1974. Srbija je u još većoj meri razbijena i kao federalna jedinica dovedena u potpuno neravnopravan položaj u odnosu na druge federalne jedinice. (b) Novi režim u Srbiji, uspostavljen u procesu dezintegracije Jugoslavije tokom poslednjih nekoliko godina, nije, međutim, zaustavio sunovrat Srbije i srpskog naroda. Šta više, padanje u sve veću ekonomsku bedu, žrtve i pustoš koje su izazvali besmisleni i prljavi međunacionalni ratovi, totalna kriza prava, zaziranje demokratske Evrope prema Srbiji i dr., samo su uvećali tragediju srpskog naroda. Ustav Republike Srbije donet septembra 1990. godine nije poslužio, niti je mogao da posluži kao osnova za demokratski preobražaj Srbije. Usvojen od strane jednostranačke Skupštine, ovaj Ustav je, po svemu, bio izraz težnje vladajuće partije da u novonastalim okolnostima sačuva vlast. Srbija i pod ovim ustavom ostaje republika sa institucijom izuzetno moćnog predsednika republike, čime je bio otvoren put uspostavljanju lične vlasti, uprkos negativnom iskustvu personalizacije vlasti izražene u dugotrajnoj neprikosnovenoj vladavini bivšeg predsednika jugoslovenske republike. (v) Usvajanje Ustava Savezne Republike Jugoslavije aprila 1992. koji nastavlja kontinuitet sa dosadašnjom, tzv. drugom Jugoslavijom, predstavlja ozakonjenje ranije izvršene destrukcije Srbije na nacionalnom planu. Ovaj Ustav ponovo daje ustavnopravnu potvrdu postojećoj podeli i razjedinjenosti srpskog naroda do koje je došlo u toku vladavine bivšeg režima, a na osnovu kominternovske politike tog režima o postojanju dva različita naroda - srpskog i crnogorskog. Naime, stvaranjem avnojevske Jugoslavije ova politika je doživela svoje državnopravno otelotvorenje i afirmaciju razjedinjavanjem Srbije i Crne Gore (ujedinjenih još 1918.), tj. formiranjem posebnih država Srbije i Crne Gore, a utvrđivanjem veštačkih granica bivših republika veliki delovi srpskog paroda su ostali van granica Srbije i Crne Gore. Udruživanje "države Srbije i države Crne Gore" putem Ustava od 1992. ima značenje njihovog definitivnog razdvajanja. To tim pre što se ovo "udruživanje" vrši na jednoj federalno-konfederalnoj osnovi, koja je svoj uzor našla u nenaučnoj i pogubpoj konstrukciji tzv. novog vida jugoslovenskog federalizma, inaugurisanoj Ustavom od 1974. godine. Pri tome su državi srpskog naroda, tj. Srbiji i Crnoj Gori nametnuti tuđi naziv, tuđa himna i tuđa zastava, kao što je nametnuto i dalje zadržavanje republikanskog oblika vladavine.

2. Izlaz iz ponora i beznađa u koje su Srbija i srpski narod zapali mogućan je jedino preduzimanjem radikalnih mera i vršenjem radikalnih promena u društvu i državi. Međutim, bitan uslov za takve radikalne promene je vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije. Drugim rečima, vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije je conditio sine qua non vaskrsa Srbije i srpskog naroda. Argumenti na kojima se zasniva ova tvrdnja su koliko brojni, toliko i očigledni i uverljivi. Prvo, Srbija je uvek, tokom svoje duge istorije, bila monarhija, pa i spada u red najstarijih evropskih monarhija. Počev od dinastije Višeslavljevića (u IX veku) i velikih župana, Srbija je kao država uvek imala na svom čelu vladare i to je stvorilo jednu dugovečnu tradiciju koja je bila prekinuta turskim ropstvom, da bi se od Karađorđa ta tradicija nastavila, Srbija (odnosno Jugoslavija) bila je republika jedino u komunističkom posleratnom režimu. Drugo, Srbija je dosegla vrhunce evropske ustavnosti upravo pod monarhijom. Monarhijski ustavi od 1888., odnosno 1903., svrstavaju se među najdemokratskije ustave toga doba. Vaspostavljanjem ustavne parlamentarne monarhije, Srbija bi obnovila svoju ustavnost i demokratsku tradiciju i stekla šansu da ponovo uđe u red zemalja sa visoko razvijenom ustavnošću. Treće, u uslovima zatrvene tradicije demokratskog političkog života, nedovoljno razvijene političke kulture i svesti, neuhodanog funkcionisanja višestranačkog sistema, što je sve posledica višedecenijske vladavine komunističkog režima, vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije je zaloga obnavljanja demokratskog političkog života i demokratskih institucija. Ograničena vlast monarha u duhu ustavne parlamentarne monarhije, nesporni autoritet monarha kao simbola jedinstva nacije i države i njegova nadstranačka pozicija, što mu i omogućava ulogu arbitra u čitavom političkom procesu, leže u temeljima ove zaloge. Četvrto, vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije, kao antipoda totalitarnom komunističkom režimu, značilo bi trenutni raskid sa bivšim komunističkim i sadašnjim postkomunističkim režimom i definitivno zatiranje svih njihovih tragova. Peto, vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije neminovno bi dovelo do vraćanja međunarodnog ugleda i prestiža Srbije koje je ona imala bilo kao samostalna država, bilo u okviru Kraljevine Jugoslavije kojoj je ona i podarila svoju državnost. Sa ovakvim uređenjem Srbija bi povratila i izgubljeno prijateljstvo mnogih demokratskih zemalja.

3. Srbija je sve do stvaranja Jugoslavije 1918. godine bila monarhija, da bi pod tim oblikom vladavine i istom dinastijom najpre bilo izvršeno ujedinjenje Srbije i Crne Gore, a zatim stvorena i zajednička država u vidu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije nazvane Jugoslavija). Taj oblik vladavine je bio nasilno ukinut 1945. godine. S obzirom na to, moglo bi se govoriti samo o mogućnosti njenog vaspostavljanja, a ne o mogućnosti njenog uspostavljanja, tj. uvođenja. To tim pre, ako se ima u vidu način na koji je ona prestala da postoji. Ukidanje monarhije i proglašenje republike 1945. godine izvršeno je, kao što je poznato, Deklaracijom o proglašenju Federativne Narodne Republike Jugoslavije koju je donela Ustavotvorna skupštipa, da bi taj čin svoj ustavpopravni izraz našao u samom Ustavu FNRJ od 1946. (odnosno i u Ustavu Narodne Republike Srbije od 1947.). Ove akte je usvojila Ustavotvorna skupština koja je izabrana na osnovu odgovarajućih izbornih zakona koje je donela Privremena narodna skupština proizišla iz AVNOJ-a. Drugim rečima, na završetku građanskog rata i revolucije u kojima je bila likvidirana jugoslovenska država izgrađena na Ustavima od 1921. i 1931., a u ustavima faktičke prevlasti snaga predvođenih Komunističkom partijom Jugoslavije, obrazovani su organi nove državne vlasti koji su, raspolažući monopolom vlasti, svojim aktima počeli da stvaraju novi pravni poredak. Sastavni deo tog pravnog poretka su i Deklaracija o proglašenju FNRJ i ustavi koji su doneti 1946-1947. Utoliko su ti akti legalni i legalno doneti. Međutim, navedeni akti (kao i čitav pravni poredak koji je počeo da se stvara) nisu bili utemeljeni na legitimitetu, kao što ni organi nove državne vlasti nisu uživali legitimitet. To se odnosi ne samo na AVNOJ i Privremenu narodnu skupštinu, na Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije i druge organe koji su se formirali kao izraz pomenute faktičke prevlasti snaga predvođenih Komunističkom partijom Jugoslavije, već i na samu Ustavotvornu skupštinu. Naime, u uslovima čistog monističkog sistema zasnovanog na monopolu vojnih i policijskih snaga, kao i monopolu štampe i radija, personalnoj povezanosti vladajuće partije i državpog aparata i sličnim faktorima koji su omogućili punu vlast Komunističke partije Jugoslavije, uz totalnu personalizaciju te vlasti u ličnosti koja je bila na čelu te partije, formirani organi nisu mogli da steknu legitimitet. Pre svega, iz navedenih razloga, a i zbog ograničenja prava glasa tadašnjim izbornim zakonom, izbori za Ustavotvornu skupštinu nisu mogli da budu demokratski niti verodostojan izraz volje naroda, pa su i bili formalni i plebiscitarni. Osim toga, u takvim okolnostima nije se uopšte moglo govoriti o uticaju naroda na konstituisanje organa i njihovo delovanje, još manje o ostvarivanju narodne suverenosti. Prema tome, nelegitimnost organa, tj. Ustavotvorie skupštine, čini nelegitimnim i njene akte, te je očigledno da proglašenje republike i ukidanje monarhije, kao i lišavanje svih prava članova dinastije Karađorđevića, predstavljaju nelegitiman čin. (b) S obzirom, dakle, na nelegitimnost ukidanja monarhije, njeno vaspostavljanje predstavlja, pravno gledano, vrlo jednostavan čin, mada on može biti izvršen na više načina koji, doduše, i nisu suštinski među sobom različiti. Redovna Skupština, predviđena postojećim Ustavom, izabrana na novim, potpuno slobodnim izborima, a u uslovima oslobođenih masmedija i drugih garantija koje demokratski izbori pretpostavljaju, mogla bi da donese akt koji bi utvrdio da odluka o ukidanju monarhije nije bila zasnovana na legitimitetu. To bi automatski vodilo formalnoj promeni odgovarajućih odredaba Ustava - ukidanju odredaba o republici i unošenju odredaba o ustavnoj parlamentarnoj monarhiji. Međutim, pošto vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije pretpostavlja radikalnije promene u čitavom ustavnom sistemu, celishodnije bi bilo doneti potpuno novi ustav, a to bi mogla da učini redovna Skupština ili, eventualno, posebna Ustavotvorna skupština. (v) Pri svemu tome, pitanje dinastije i ličnosti monarha u vaspostavljenoj ustavnoj parlamentarnoj monarhiji u našoj zemlji uopšte nije sporno. Dinastija Karađorđevića bila je na tronu Srbije u trenutku stvaranja prve jugoslovenske države 1918. i na tronu Jugoslavije u trenutku nelegitimnog ukidanja monarhije 1945. Prema tome, vaspostavljanje monarhije znači i povratak iste dinastije, a s obzirom na tradicionalni princip primogeniture, pretendent na presto može da bude samo sin dotadašnjeg monarha

©2005 monarhija.org