Početna strana | Aktuelno | Test |  | Anketa  | Linkovi l Kontakt

 Vožd Karađorđe

Rodonačelnik dinastije Karađorđević, Đorđe Petrović Karađorđe rođen je 15. novembra 1752., u selu Viševcu, u lepeničkom srezu, od oca Petra i majke Marice Živković. Oženio se 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece – ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka, i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar.

Ubrzo po zasnivanju porodice prešao je u Srem, gde je kao dobrovoljac učestvovao u austrijsko-turskom ratu 1787-1791, pod komandom Radiča Petrovića. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i  podoficirski čin.

Po povratku u Srbiju, Karađorđe odlazi u  hajduke, u čete Lazara Dobrića i Stanoja Glavaša, a zatim i sam postaje harambaša. Uspostavljanje samouprave u Beogradskom pašaluku omogućava Karađorđu da se vrati zemljoradnji i trgovini i uredi svoje imanje u Topoli.

Relativni mir u Srbiji prestaje 1801. godine, zavođenjem janičarske strahovlade. Srpski narod dospeva u najteže stanje ropstva, poniženja i patnje, nezapamćenih od pada pod Turke. Janičarski teror kulminira pokoljem najuglednijih Srba - sečom knezova.

Na narodnom zboru u Orašcu, na Sretenje 14. februara 1804. godine, okupljeni pobunjenici izabrali su Karađorđa Petrovića za vođu ustanka protiv dahija. Od tog dana njegov život postaje neraskidivo vezan za sudbinu Prvog srpskog ustanka. On postaje središna ličnost i pokretačka snaga svenarodnog pokreta za nacionalno oslobođenje. On je vrhovni predvoditelj, Gospodar i Vožd srpski, državotvorac, vojskovođa i diplomata.

Posle pogubljenja dahija, ustanici se suprotstavljaju sultanovoj vojsci. Usledile su srpske pobede u bitkama na Mišaru, Ivankovcu (1805.), i Deligradu (1806.). Krajem iste godine ustanici oslobađaju Beograd, a sledeće godine u Srbiji više nije bilo turskih utvrđenja. Te pobede i početak Rusko-turskog rata krajem 1806., prisilile su Turke na pregovore. “Ičkovim mirom”, Srbija je trebalo da postane vazalna turska kneževina, ali su Karađorđeve ambicije bile puna nezavisnost i oslobođenje svih Srba pod turskom vlašću. Posle sklapanja saveza sa Rusijom u proleće 1807., rat protiv Turske se nastavio. Oslobođena je istočna Srbija, a srpska vojska prodrla je u oblast Raške i uspostavila vezu sa Crnom Gorom. Posle poraza na Čegru, Srbi su se povukli na Moravu, nastavljajući borbe u Timočkoj krajini i Podrinju.

Uporedo sa oslobađem teritorija, stvarana je srpska državna uprava i učvršćivan položaj Vožda. Osnovani su Praviteljstvujušči Sovjet, sudovi, pošte, regularna vojska, Velika škola u Beogradu i osnovne škole po svim većim mestima u Srbiji. Karađorđevi zakoni i ustavne reforme daju Srbiji karakter pravne države. Krajem 1808., on je proglašen za naslednog srpskog vožda, a Ustavnom reformom iz 1811.,  učvrstio je svoj položaj vođe ustanika i države.

Zbog Napoleonovog pohoda, Rusija potpisuje mir sa Turskom 1812. i ostavlja Srbiju da se sama suoči sa neuporedivo brojnijom i bolje opremljenom turskom vojskom. Posle neprihvatanja Bukureškog mira i propalih pregovora, Turci pokreću veliku ofanzivu 1813. godine. Dugogodišnje ratovanje oslabilo je srpsku vojsku, i Prvi srpski ustanak u krvi je ugušen. Karađorđe je sa porodicom i najistaknutijim vojvodama prešao u Austriju, a potom u Besarabiju (Rusija). Posle neuspelog pokušaja da da ubedi ruskog Cara da uđe u rat protiv Turske, Karađorđe stupa u kontakt sa grčkom organizacijom “Heterija”, čiji je cilj bio zajednički ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske države. Sa namerom da pokrene zajedničku borbu, Karađorđe tajno prelazi u Srbiju. Po nalogu turskog vezira i Kneza Miloša ubijen je u mestu Radovanju kod Smedereva, u noći između 24. i 25. jula 1817. godine. Njegovo telo počiva u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, zadužbini Kralja Petra I.

Karađorđeva popularnost prerasla je vremenom u legendu i izvan granica ustaničke Srbije. Hrišćani su u njemu videli božijeg izaslanika, Srbi iz Austrije smatrali su ga svojim carem koji će ih izbaviti iz ruku tuđinaca, a crnogorski mitropolit nazvao ga je ujediniteljem srpskog naroda. I za savremenu generaciju Srba Karađorđe je sinonim narodnog vođe, idol i inspiracija.

********************************************************************************

Knez Miloš Obrenović

Knez Miloš Obrenović vladao je Srbijom od 1815 – 1839. i od 1858 – 1860. godine. Učestvovao je u gotovo svim većim bitkama u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu. Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije. Godine 1815, 23. aprila Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Dogovor je regulisan posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica. Miloš nije birao načina da učvrsti svoj položaj i da izbori što veću autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast je uklanjao. Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno došao Karađorđe radi dogovora o organizovanju zajedničkog ustanka Grka, Srba i Bugara, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije. Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo. Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice. Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom, sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti. Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu. Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860.

********************************************************************************

Knez Mihailo Obrenović

Knez Mihailo III Obrenović, najmlađe dete kneza Miloša i knjeginje Ljubice se rodio je 4. septembra 1823. u Kragujevcu. Što je više rastao, sve je češće viđao bure koje su se u to vreme dizale oko njeovog oca Miloša. Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju, Gabrijela, Savku (Jelisavetu) i Petriju. Petrija se udala u Zemunu za jednog običnog trgovca, Todora Hadži Bajića. Druga kći Savka udala se za bogatog srpskog plemića Jovana Nikolića u Temišvaru. Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat Milan I Obrenović je dobio presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega nepunih mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučili da se na presto dovede drugi Milošev sin Mihailo Obrenović. Prva vladavina U to vreme Mihailo Obrenović se nalazio u Bukureštu, na jednom posedu svoga oca. Narodne starešine su poslale knjeginju Ljubicu i Antu Protića u Rumuniju, da dovedu kneza Mihaila. Knez je pre dolaska u Srbiju, otišao sa svojom majkom kod turskog sultana Abdul Medžida, koji ga je dočekao sa velikim počastima. Sultan mu je tada podario zvanje mušira i odlikovao ga ordenom Iftihara. Praćen svojom svitom, knez Mihailo odlazi u Srbiju 2. marta 1840. godine. Na kneževski presto stupio je prvi put, 26. juna 1839. i vladao je do 25. avgusta 1842. godine. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo (Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević). Porta je potvrdila njegov izbor kao izabranog vladara, a ne kao naslednog. Veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842. u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijih ustavobraniteljskih prvaka, Toma Vučić-Perišić. Ustavobranitelji su na skupštini izabrali novog Kneza Aleksandra Karađorđevića 1843. Mihailo Obrenović u inostranstvu   Nakon bune Tome-Vučića Perišića, knez Mihailo se povukao iz zemlje zajedno sa još hiljadu svojih pristalica preko Save i Dunava . O njegovoj sudbini odlučili su Austrija i Turska. Knez Mihailo je upućen zajedno sa svojom majkom i onima koji su krenuli za njim u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolić, dok je knjeginja Ljubica poslata u Novi Sad, gde su pošli njeni deveri Jevrem i Jovan. Tu je i umrla 14. maja 1843. Knez Mihailo je sve organizovao oko sahrane svoje majke u fruškogorskom manastiru Krušedolu. Knez Mihailo je brižljivo čekao kada će se ponovo vratiti u Srbiju. Uputio je pismo Vučiću i Knićaninu 2 jula 1853. u kojim ih obaveštava da neće nasilno opet krenuti na Srbiju jer ne želi da gazi preko srpskih leševa. Nakon Banata, knez Mihailo odlazi u Beč sa svojim ocem, i svim onim koji su ga poznavali. Tu je raspolagao velikim očevim imanjem. Putovao je po Evropi, ne kao besposlen čovek, već u potrazi za svojom životnom saputnicom. Mihailo se 1853. godine oženio u Beču sa groficom Julijom Hunjadi, iz plemena Hunjadi Janoša-Sabinjanina Janka, čiji je sin Matija Korvin bio mađarski kralj. U Beču je naučio savršeno da govori francuski i nemački jezik. Druga vladavina Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14. septembra 1860. godine.   Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Ukinut je "Turski Ustav", došla su sasvim druga zakonska naređenja, koja je donela Narodna Skupština, a knez sankcionisao. Knez Mihailo je doneo i naredbe za uređenje narodne vojske i zakone o porezima. Apsolutizam kneza Mihaila se osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine društvo Srpske Slovesnosti. Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: "Zakon je najviša volja u Srbiji." 3. juna 1862. godine, na Čukur-Česmi je pala i srpska krv, a Turci su počeli da bombarduju Beograd. Knez Mihailo je tada otputovao u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu dolazi 23. jula 1862. godine i na ministarskoj sednici poziva sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada na scenu dolazi mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleskom dvoru poslao Filipa Hristića da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija, i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije. Već 23. septembra 1862. knez Mihailo javlja narodu da je uspeo zadobiti zadovoljenje da se Tirci isele iz Srbije, osim gradova, u kojima će ostati samo posade vojske i da se gradovi Užice i Soko poruše. Na praznik Duhovi, 23. maja 1885., knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst. Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara. Posle Miloševe smrti, njegov sin Mihailo je rado posećivao rodni grad. U neposrednoj blizini Šarenog konaka sagradio je za ono doba veliku i masivnu zgradu koja se po njemu nazva Mihailov konak. Knez Mihailo je nastavio dalje svoju mudru politiku. U jesen, 1866., knez Mihailo zahteva pismeno: da Porta digne svoje posade, koje drži u srpskkim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša javio je 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove koje u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava. Knez Mihailo dobija pismo od sultana da dođe i primi ferman kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradiovi. Knez odlazo brodom u Carigrad 18. marta 1866. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej , pozdravio ga dobrodošlicom i odvedeo do sultana. 30. marta 1866. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu poverava gradove u Srbiji. Knez Mihailo se vraća 4. aprila iste godine u Beograd gde ga pozdravlja oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio u Carigrad. U veče su beograđani u čast kneza Mihaila su priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video. 6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta, i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predaje knezu Mihailu ključeve od sviju gradova u Srbiji, a zatim se na beogradskim tvrđava istače srpska i turska zastava. Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže. Tako je Mihailo Obrenović u 1867. stajao na vrhuncu svoje slave. U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis "Velika Srbadija". Knez Mihailo je vladao sledećih osam godina kao prosvećeni apsolutista, unapredivši Srbiju, uz promenu samo tri vlade, koje su predvodili Filip i Nikola Hristić i Ilija Garašanin (šest godina, 1861-1867). Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji , protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili za smrt svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovnović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac. U nedelju, 29. maja 1869. knez Mihailo je krenuo kočijama da se proveze do Košutnjaka oko 10 časova izjutra. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i njena ćerka Katarina, sa kojom je knez želeo da se oženi. U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: "Dakle, istina je.". Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski. Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijem sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Grašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici. Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva. Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila-smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili Knjaza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana. Knez Mihailo je sahranjen na napuštenom Markovom groblju u Beogradu uz vojne počasti. Srpski narod podigao je u sredini prestonice spomenik knezu Mihailu na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Soko, Užice i Šabac. Gradove koje je knez Mihailo dobio za Srbiju. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb, a sa začelja je napisano : "Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija".  

©2005 monarhija.org