Почетна страна | Актуелно | Тест |  | Анкета  | Линкови l Контакт

Вожд Карађорђе

Родоначелник династије Карађорђевић, Ђорђе Петровић Карађорђе рођен је 15. новембра 1752., у селу Вишевцу, у лепеничком срезу, од оца Петра и мајке Марице Живковић. Оженио се 1786. године Јеленом Јовановић из Маслошева. Из тог брака родило се седморо деце – ћерке Сава, Сара, Полексија и Стаменка, и синови Сима (умро по рођењу), Алекса (умро у 29. години у Кишињеву, Русија) и Александар.

Убрзо по заснивању породице прешао је у Срем, где је као добровољац учествовао у аустријско-турском рату 1787-1791, под командом Радича Петровића. За исказану храброст добио је Златну медаљу и  подофицирски чин.

По повратку у Србију, Карађорђе одлази у  хајдуке, у чете Лазара Добрића и Станоја Главаша, а затим и сам постаје харамбаша. Успостављање самоуправе у Београдском пашалуку омогућава Карађорђу да се врати земљорадњи и трговини и уреди своје имање у Тополи.

Релативни мир у Србији престаје 1801. године, завођењем јаничарске страховладе. Српски народ доспева у најтеже стање ропства, понижења и патње, незапамћених од пада под Турке. Јаничарски терор кулминира покољем најугледнијих Срба - сечом кнезова.

На народном збору у Орашцу, на Сретење 14. фебруара 1804. године, окупљени побуњеници изабрали су Карађорђа Петровића за вођу устанка против дахија. Од тог дана његов живот постаје нераскидиво везан за судбину Првог српског устанка. Он постаје средишна личност и покретачка снага свенародног покрета за национално ослобођење. Он је врховни предводитељ, Господар и Вожд српски, државотворац, војсковођа и дипломата.

После погубљења дахија, устаници се супротстављају султановој војсци. Уследиле су српске победе у биткама на Мишару, Иванковцу (1805.), и Делиграду (1806.). Крајем исте године устаници ослобађају Београд, а следеће године у Србији више није било турских утврђења. Те победе и почетак Руско-турског рата крајем 1806., присилиле су Турке на преговоре. “Ичковим миром”, Србија је требало да постане вазална турска кнежевина, али су Карађорђеве амбиције биле пуна независност и ослобођење свих Срба под турском влашћу. После склапања савеза са Русијом у пролеће 1807., рат против Турске се наставио. Ослобођена је источна Србија, а српска војска продрла је у област Рашке и успоставила везу са Црном Гором. После пораза на Чегру, Срби су се повукли на Мораву, настављајући борбе у Тимочкој крајини и Подрињу.

Упоредо са ослобађем територија, стварана је српска државна управа и учвршћиван положај Вожда. Основани су Правитељствујушчи Совјет, судови, поште, регуларна војска, Велика школа у Београду и основне школе по свим већим местима у Србији. Карађорђеви закони и уставне реформе дају Србији карактер правне државе. Крајем 1808., он је проглашен за наследног српског вожда, а Уставном реформом из 1811.,  учврстио је свој положај вође устаника и државе.

Због Наполеоновог похода, Русија потписује мир са Турском 1812. и оставља Србију да се сама суочи са неупоредиво бројнијом и боље опремљеном турском војском. После неприхватања Букурешког мира и пропалих преговора, Турци покрећу велику офанзиву 1813. године. Дугогодишње ратовање ослабило је српску војску, и Први српски устанак у крви је угушен. Карађорђе је са породицом и најистакнутијим војводама прешао у Аустрију, а потом у Бесарабију (Русија). После неуспелог покушаја да да убеди руског Цара да уђе у рат против Турске, Карађорђе ступа у контакт са грчком организацијом “Хетерија”, чији је циљ био заједнички устанак Грка, Срба и Бугара и стварање велике балканске државе. Са намером да покрене заједничку борбу, Карађорђе тајно прелази у Србију. По налогу турског везира и Кнеза Милоша убијен је у месту Радовању код Смедерева, у ноћи између 24. и 25. јула 1817. године. Његово тело почива у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, задужбини Краља Петра I.

Карађорђева популарност прерасла је временом у легенду и изван граница устаничке Србије. Хришћани су у њему видели божијег изасланика, Срби из Аустрије сматрали су га својим царем који ће их избавити из руку туђинаца, а црногорски митрополит назвао га је ујединитељем српског народа. И за савремену генерацију Срба Карађорђе је синоним народног вође, идол и инспирација.

********************************************************************************

Кнез Милош Обреновић

Кнез Милош Обреновић владао је Србијом од 1815 – 1839. и од 1858 – 1860. године. Учествовао је у готово свим већим биткама у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану. После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије. Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је регулисан посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица. Милош није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт је уклањао. Када је јула месеца 1817. године у Србију тајно дошао Карађорђе ради договора о организовању заједничког устанка Грка, Срба и Бугара, Милош је из "државних разлога" наредио да се Карађорђе убије. Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство. Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају значајне пореске олакшице. Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега, године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом, састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти. Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изганства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860.

********************************************************************************

Кнез Михаило Обреновић

Кнез Михаило III Обреновић, најмлађе дете кнеза Милоша и књегиње Љубице се родио је 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Што је више растао, све је чешће виђао буре које су се у то време дизале око њеовог оца Милоша. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријела, Савку (Јелисавету) и Петрију. Петрија се удала у Земуну за једног обичног трговца, Тодора Хаџи Бајића. Друга кћи Савка удала се за богатог српског племића Јована Николића у Темишвару. Михаило је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат Милан I Обреновић је добио престо по праву наследства 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често је побољевао. Владао је свега непуних месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупили народне старешине и одлучили да се на престо доведе други Милошев син Михаило Обреновић. Прва владавина У то време Михаило Обреновић се налазио у Букурешту, на једном поседу свога оца. Народне старешине су послале књегињу Љубицу и Анту Протића у Румунију, да доведу кнеза Михаила. Кнез је пре доласка у Србију, отишао са својом мајком код турског султана Абдул Меџида, који га је дочекао са великим почастима. Султан му је тада подарио звање мушира и одликовао га орденом Ифтихара. Праћен својом свитом, кнез Михаило одлази у Србију 2. марта 1840. године. На кнежевски престо ступио је први пут, 26. јуна 1839. и владао је до 25. августа 1842. године. Пошто је био малолетан, одређено му је Намесништво (Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић). Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Веома млад и неискусан, Михаило се није најбоље сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је 1842. у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитељских првака, Тома Вучић-Перишић. Уставобранитељи су на скупштини изабрали новог Кнеза Александра Карађорђевића 1843. Михаило Обреновић у иностранству   Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава . О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је књегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован. Ту је и умрла 14. маја 1843. Кнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Крушедолу. Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину 2 јула 1853. у којим их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева. Након Баната, кнез Михаило одлази у Беч са својим оцем, и свим оним који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом. Михаило се 1853. године оженио у Бечу са грофицом Јулијом Хуњади, из племена Хуњади Јаноша-Сабињанина Јанка, чији је син Матија Корвин био мађарски краљ. У Бечу је научио савршено да говори француски и немачки језик. Друга владавина Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 14. септембра 1860. године.   На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у политици Србије. Укинут је "Турски Устав", дошла су сасвим друга законска наређења, која је донела Народна Скупштина, а кнез санкционисао. Кнез Михаило је донео и наредбе за уређење народне војске и законе о порезима. Апсолутизам кнеза Михаила се осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и правосудним установама као и према омладинском покрету који је у то време попримио значајне размере. Тако је 1864. наредио да се укине друштво Српске Словесности. Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: "Закон је највиша воља у Србији." 3. јуна 1862. године, на Чукур-Чесми је пала и српска крв, а Турци су почели да бомбардују Београд. Кнез Михаило је тада отпутовао у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду долази 23. јула 1862. године и на министарској седници позива све Србе да се одупру Турским претензијама. Тада на сцену долази мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглеском двору послао Филипа Христића да се код Енглеза протестује због турских претензија, и да се дипломатским путем избори независност Србије. Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило јавља народу да је успео задобити задовољење да се Тирци иселе из Србије, осим градова, у којима ће остати само посаде војске и да се градови Ужице и Соко поруше. На празник Духови, 23. маја 1885., кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио је Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара. После Милошеве смрти, његов син Михаило је радо посећивао родни град. У непосредној близини Шареног конака саградио је за оно доба велику и масивну зграду која се по њему назва Михаилов конак. Кнез Михаило је наставио даље своју мудру политику. У јесен, 1866., кнез Михаило захтева писмено: да Порта дигне своје посаде, које држи у српскким градовима. Велики турски везир Али паша јавио је 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градове које у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред српске развије и турска застава. Кнез Михаило добија писмо од султана да дође и прими ферман којим се препуштају Србији поменути градиови. Кнез одлазо бродом у Цариград 18. марта 1866. Прво је свратио код румунског кнеза у Букурешту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је дочекао Ћамил беј , поздравиo га добродошлицом и одведеo до султана. 30. марта 1866. кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код султана. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му поверава градове у Србији. Кнез Михаило се враћа 4. априла исте године у Београд где га поздравља одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. У вече су београђани у част кнеза Михаила су приредили бакљаду какву Београд није дотад видео. 6. априла 1867. на Калемегдану је прочитан султански ферман од 29. марта, и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предаје кнезу Михаилу кључеве од свију градова у Србији, а затим се на београдским тврђава истаче српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже. Тако је Михаило Обреновић у 1867. стајао на врхунцу своје славе. У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Против Михаиловог апсолутизма највише се борила српска омладина кроз организацију Уједињене омладине српске, која је организована у Новом Саду. Исто ово удружење је покренуло часопис "Велика Србадија". Кнез Михаило је владао следећих осам година као просвећени апсолутиста, унапредивши Србију, уз промену само три владе, које су предводили Филип и Никола Христић и Илија Гарашанин (шест година, 1861-1867). Убиство кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи , против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили за смрт свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовновић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац. У недељу, 29. маја 1869. кнез Михаило је кренуо кочијама да се провезе до Кошутњака око 10 часова изјутра. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Анка Константиновић, његова сестра од стрица и њена ћерка Катарина, са којом је кнез желео да се ожени. У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочијом излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Коста на суђењу су биле: "Дакле, истина је.". Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски. Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није жело убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијем са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Грашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници. Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства. Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била-смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост. Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са салушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили Књаза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана. Кнез Михаило је сахрањен на напуштеном Марковом гробљу у Београду уз војне почасти. Српски народ подигао је у средини престонице споменик кнезу Михаилу на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Соко, Ужице и Шабац. Градове које је кнез Михаило добио за Србију. На зачељу споменика је уклесан српски грб, а са зачеља је написано : "Кнезу Михаилу М. Обреновићу III. Благодарна Србија".  

©2005 monarhija.org